Uspomeni Raška Dimitrijevica
Zamisao o ovakvom sonetnom građenju najverovatnije je izisla iz pročitavanja bajkovite zbirke “Sto hiljada milijardi pesama” Rejmona Kenoa. Njegovo ime i jedan njegov navod nalaze se na prvoj stranici moje prve francuske zbirke stihova, “L ‘Homme alarmé” objavljene u avgustu 1992: “Napisati pesmu čiji bi svaki stih bio ustvari anagram njegovog imena i prezimena, – nije li to prirodna pesnikova delatnost?” A u mojoj petoj francuskoj zbirci, “La Rue des Amants d’hier”, str. 46, nalazi se sonet sa akrostihom od imena (7 slova) i prezimena (7 slova!) Rejmona Kenoa.
R. Nj. AU BORD DE LA SEINE
Rentrez, Marquise,
A votre logis que
Yeux des monkeys
Mordent, c’est logique!
Oeuvre même acquise
N’est qu’un aimant
Dont l’éclat m’attise
Quotidiennement!
Use de cette scène
En ces temps où le
Nouveau fleuve coule
En évitant ces Ne,
A l’ombre si saine,
Un à un, en foule
Ne bih odbacio primedbu da je ovaj moj ciklus neka vrsta vrlo “tesnog” oponašanja Kenoove poeme sačinjene takođe od deset soneta koji omogućuju sto hiljada milijardi načina čitanja! Keno, kao matematičar, dao je jasnu formulu: 1014! Što znači da bi čitanje te poeme, računajuci 45 sekundi za pročitavanje jednog soneta i 15 sekundi za menjanje redova, čitajuci osam sati dnevno svih 365 dana u godini, – trajalo ravno 190.258.751 godina (ne vodeći računa, kako šaljivo napominje Keno, o prestupnim godinama i ostalim pojedinostima)!
Nakon slike do koje sam došao upravo silom rime: “Celui à la Tour” (Onaj s Kulom), – nakon te slike, izravno preuzete iz drugog stiha Nervalovog soneta “El Desdichado” (Razbaštinjeni), jednostavno sam smatrao da ne treba, da u tom trenutku ne mogu ići dalje; odnosno, da moja istorija francuske poezije (jer to je tema moje hrono-orgije) nije ni zamišljena kao školski udžbenik, već više kao podsticatelj čitaočeve maštovitosti. Ipak, za svaki slučaj, kao sto činilac može primetiti, ja sam jednim “l” iza tog podnaslova, ostavio mogućnost samome sebi da se jednoga dana vratim prekinutoj temi. Možda ne u sonetnom ruhu.
Jedan od podnaslova ovog ciklusa. “Razlaganje reci San”, zasluzuje objasnjenje. Od prvog do poslednjeg soneta rec “San” (“Rêve”) se preobrazava sama u sebi, kao da se udaljava od sebe (u sonetu ·III postaje cak “forever” i rimuje se sa “effort est vrai”) da bi se iz te krajnje tacke razlaganja ponovo, postupno kao sto se i udaljila, vratila svom prvom, pravilnom obliku. Izvadjena tako, iz potke svakog soneta posebno, ta rec sama od sebe prica jednu pricu:
rêve
Genièvre – énerve – pieuvre – sève – preuve – brevet – forever – Ève – s’achève
Svakako, broj pravilnih rima (pravilnih sa stanovista kakvog prevazidjenog Rimarija) sa “rêve” je ogranicen; ali, mene je daleko vise zanimalo ovo razlaganje te reci, nego da se vec od pocetka obezbedim rimama koje bi mi omogucile nesmetano i gotovo neograniceno koristenje. U tom smislu, postupio sam potpuno obrnuto od nacina na koji je postupio Keno u svome poduhvatu: Keno je, naime, u kratkom predgovoru naglasio da je zeleo zadovoljiti najstroza pravila (ali koja su najstroza, i cija su to pravila?) francuske versifikacije. Medjutim, bez obzira na to moje obrnuto ponasanje, pitam se u kojoj je meri ono upravo izazvano veoma “tesnim” oponasanjem Kenoovog teksta. Ipak, povodom tog odnosa pravilnih i nepravilnih rima, skrecem citaocevu paznju da tu postoji izvesna simetrija i gradacija: prvi, peti i deseti sonet moje zbirke su izgradjeni na pravilnim rimovanim oblicima reci “rève” – i slucajno i namerno.
Zasto “Hrono-orgija”? Sastavljajuci ovaj tekst, i hronoloski prate- ci desavanja u francuskoj poeziji, onako kako sam ja to cinio tokom godina za svoje zadovoljstvo, vodio sam racuna da najveci broj stihova bilo kojeg od deset soneta moze da bude zamenjen najvecim brojem stihova bilo kojeg soneta a da se smisao (najpre gramaticki, ali svakako ni “onaj drugi”, za koji nemam ime) ne izmeni u tolikoj meri da bi postao neprihvat- ljiv – nego da, cak, daje neocekivane, razigrane, “orgijske” slike. Mene je vise nego mehanicko citanje, zanimalo da omogucim bar nekoliko hiljada “zacudnih susreta” medju francuskim pesnicima. U sedmom stihu desetog soneta predlazem tri dodatne varijante, ostavljajuci citaocu mogucnost izbora; tako se broj mojih kombinacija znatno povecava, ali sustina nije u broju, koliko u tim povremenim zacudnim pesnickim susretima.
Poslednja napomena: ova zbircica je napisana na marginama moga uprevodilackog* rada na Danteovoj “Komediji” (nalazio sam se negde na pocetku “Cistilista” kad sam je napisao); u njenoj prvoj varijanti koju sam prvo zapoceo na srpsko-hrvatskom jeziku i koja je trebalo da bude istorija evropske poezije (od mozda stotinu soneta!) moj pocetni pesnik, ako se tako moze reci, bio je Dante, bez obzira sto su mu trubaduri, njegovi ucitelji, prethodili punih dvesto godina! Tako sam, vec od samog pocetka, bio u nekoj vrsti a-hronologije**; a kad sam “presao” u francusko-srp- ski*** jezik i ogranicio se iskljucivo na francusku poeziju, ta ideja o anti-hronologiji vec je bila sasvim prisutna u meni, i mogla je da se “pro- metne” u “hrono-orgiju”. Najzad, i Danteov postupak prilikom pisanja “Komedije” je neka vrsta “hrono-orgije”: tokom celog speva, tokom 15.000 stihova, Dante pokusava da nas ubedi kako je u mracnu sumu usao u svojoj 35. godini, dakle 1300, a nepobitno znamo da je svoju pesmu pisao “s rastojanja” od najmanje desetak godina, sto mu je omogucilo da nepogresivo predvidi dogadjaje koji ce se desiti (a koji su se u stvari vec desili!). Da nije bilo tako, verovatno ne bih bio spreman da od prvog soneta, bez gotovo ikakvih naknadnih popravljanja, obezbedim upravo to ahrono citanje, – bez kojeg ova mikro-poema, za mene, ne bi imala smisla.