Pre svega, želim da napomenem kako ovaj tekst nije prevod engleske varijante predgovora – učinilo nam se da bi prevođenje Foreword-a, u Kišovom duhu, bilo mrčenje hartije, a razlozi su, verujem, očigledni. Napokon, godina dana napornog rada je iza nas – Hourglass Literary Magazine je materijalizovan u formi knjige; štaviše, HLM, P(j)eščanik, jedini je časopis na prostorima bivše Jugoslavije koji izlazi u formi knjige. Naš manifest, proglas je, čini mi se, odveć jasan: Cilj nam je da ostvarimo interkulturalni melanž, književni u prvom redu, tj. da na stranicama književnog časopisa Hourglass postavimo niz pitanja, a tek neka su: koji su to poetički modeli, formalna r(j)ešenja i (pre-)dominatne teme autora koji pišu na engleskom jeziku, tj. jezicima regiona (b/h/s/c)? Šta je ostalo od postmodernizma, tekstualnih vratolomija i semantičkog gimnasticiranja (Barta, Kuvera, Sukenika)? Povratak tradiciji? Kako odjekuje Beat generacija u tekstovima savremenih pisaca? Od Borhesa, kroz roman i nastajanje romana In Cold Blood (Hladnokrvno ubojstvo) Trumana Kapotea do Danila Kiša – interpolacija? Odakle pišemo? O čemu pišemo kad pišemo o ljubavi itd. Naravno, sada osećam potrebu da ovaj proglas produžim i zaista verujem da je u pitanju nužnost.Ako je moje lično nezadovoljstvo kao mladog pisca isprovociralo nastanak P(j)eščanika, žurim da dodam: to osećanje prethodilo je osnivanju časopisa, jer P(j)eščanik jeste reakcija na sumanute manifestacije stvarnosti. Hit et nunc, ovde i sada, svedoci smo histerije (h)istorije: duh Sartrovog Žila je transmigrirao, nalazimo ga u crkvi, na fudbalskim stadionima, među književnicima uostalom; lingvisti su postali instrumentarij naci(onali)stičkih dirigenata, prizivamo, napokon, dozvali smo duhove prošlosti, skupo smo platili ulaznicu za taj film strave i užasa koji nikako da se završi, poput ovog nabrajanja… Dalje: Sve različitosti, pr(ij)e svega: religijske, kulturološke, jezičke itd. – a ova r(ij)eč različitosti ne treba da bude shvaćena naivno – za nas nisu nikakva prepreka; štaviše! Za nas su te različitosti, kako smo rekli, svakako jedan od razloga zbog kojih Hourglass Literary Magazine uopšte postoji. Dalje: P(j)eščanik je nezavisan, neovisan književni prostor i kao takav ne toleriše bilo koji vid nacionalne, religijske, rasne ili rodne mržnje.Hourglass Literary Magazine ima za cilj, kao verovatno jedini bilingvalni godišnjak sa prostora bivše Jugoslavije, da predstavi autore koji pišu na engleskom jeziku, odnosno jezicima regiona. Međutim, naš napor sastojao se i od toga da osim povezivanja (mladih, neafirmisanih) pisaca, predstavimo, na jednom književnom prostoru i afirmisane autore.P(j)eščanik. KInačŠe(j)P.Danilo Kiš, piše Tompson, pisao je na srpskoj varijanti srpsko-hrvatskog jezika. Mirko Kovač pisao je na hrvatskoj varijanti srpsko-hrvatskog jezika, ali na ekavici?!Radovi autora koji pišu na bosanskom, hrvatskom, srpskom, crnogorskom, odnosno, tekstovi napisani na ekavici/ijekavici, nisu prevođeni, prema tome, čitalac će, verujemo, da uživa u različitosti, u različitostima jezičkih varijanti. Štaviše, stremeći ka što slobodnijoj formi, mlada prevoditeljica Sara Šalov iz Hrvatske prevela je poeziju, iako je prozna dela, pripovetke i eseje, prevela Stanislava Ninković.Prvi broj posvećen je Danilu Kišu; zahvaljujući Mirjani Miočinović i Paskal Delpeš, dobili smo prava da na stranicama P(j)eščanik-a objavimo Izlet u Pariz, koji se pojavljuje prvi put na engleskom jeziku u prevodu Džona K. Koksa, kao i Izvod iz knjige rođenih.
U rubrikama Manufaktura i Izbor urednika predstavljamo autore, učesnike međunarodnog konkursa
(Hourglass Literary Magazine Writing Contest) – najviše radova pristiglo je iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije. Više od šest stotina radova pristiglo je iz više od trideset zemalja; osim pisaca iz Sjedinjenih Američkih Država, Kanade, Velike Britanije, Australije, Novog Zelanda, radovi su pristizali i iz Južnoafričke Republike, Indije, Švajcarske, Holandije, Rusije, Italije, Austrije, Nemačke itd. Žiri je radio u sastavu: Sibelan Forester, Jelena Lengold i Džon K. Koks.
Napokon, neka mi čitalac ne zameri jednu sasvim ličnu notu. Književni časopisi, čitanje književnih časopisa za mene je oduvek predstavljalo vid književnog anarhizma – ritam, način na koji sam dolazio do tih izdanja, mahom iz osamdesetih godina prošlog veka, bio je nepredvidiv: tu su prevodioci varirali (neretko sopstvene) prevode, pripovedači oprobavali stvarnost svojih priča, pesnici objavljivali pesme kojih se docnije, namerno ili nenamerno, neće sećati. U Pitanjima sam prvi put pročitao jednu kratku priču Voltera Ebiša, u Književnoj smotri otkrio sam Bernharda, Karvera (Quorum); jednu kratku priču Tomasa Pinčona, koji nije Pinčon kako ga današnji čitalac zamišlja, otkrio sam u časopisu čijeg se imena uopšte ne mogu setiti.
Međutim, jednog nesnosnog letnjeg dana sedeo sam sa Koljom Mićevićem u hotelu Palas. Razgovarali smo o Putevima (o vremenu kada su K.M. i Irfan Horozović bili urednici), razgovarali smo o tada još uvek nepostojećem KInačŠe(j)P-u. Kolja Mićević je – ? – pokušao da me, na način, mislim, pedagoški odgovori od osnivanja književnog časopisa. Nastavili smo razgovor o Putevima.
Nakon što mi je K.M. ispričao da je upravo prvo poglavlje Kratke povesti (istorije) svemira Stivena Hokinga objavljeno upravo u Putevima, da je Alan Ginsberg neke svoje songove slao Kolji, da je Danilo Kiš bio stalni
saradnik Puteva, sve što sam slutio i znao: Dani Pola Valerija (Kolja je preveo Valerijeve Sveske) i gostovanje
Džudit Robinson u Banjaluci itd. – pitao sam se/pitam se da li je K.M. zaista hteo da me obeshrabri?
Na kraju, Hourglass Literary Magazine, P(j)eščanik je tu – pred vama, pred nama – molim(o) čitaoce za
razumevanje: ako smo, na nekim mestima, prevideli materijalne, štamparske ili čak gramatičke greške… otkrićemo
ih
zajedno.
Voki Erceg
Banjaluka, 2016.