Аутор овог текста требало би да чину писања приступи са захвалношћу, међутим, временом сам схватио да је писање увода за књигу превода Коље Мићевића уистину незахвалан посао, јер од предговорâ које је Коља Мићевић оставио генерацијама у завештање могла би се сачинити књига, управо онаква какву је написао Хорхе Луис Борхес, мање претенциозна и обимнија и обухватнија; и лична и општа.

Јер треба бити обазрив – отуд, ваљда, мој амбигвитет – да се не оштети стил, да се не окрњи начин на који К. М. уводи читаоца у све! песме Едгара А. Поа, од којих неке, можда, нису аутентичне (видети: Расуте песме).

Коментарисати коментарисано? Написати штогод о условности и условима у којима се
одвијало настајање неког превода, а да сам преводилац о томе није писао? У Преводиочевој философији композиције,
Коља Мићевић бави се версификаторским и преводилачким потешкоћама превођења Поове – и не само Поове поезије; Неколико личности и сцена из Поовог живота осврт је – не само и искључиво – на Поову биографију већ на прожетост и сагласја и нескладе Поове биографије и ПОезије. Значајан је текст из Предговорâ за Поа (1975, 1981,
1987, 1991)*; из тога се да наслутити трајност једне узајамности, готово мистичних сусрета и језичког двојништва песника и преводиоца. Кољин По, ако тако могу да кажем, умногоме је био личан, сва издања Поових превода Коља је сâм графички опремао, корице су биле минималистичке, по узору на „Галимарове”; у звучној и захукталој
штампарији негдашњег „Гласа”, Коља је пратио развој настанка књиге, упорно, радићи заједно (у
сагласју?!) са штампарима о којима је писао да су више него занатлије.

Треба напоменути да је приређивачима посао био умногоме олакшан: ово издање настало је по угледу на минуциозно структуиран самиздат! из 2009. године, у свега двеста примерака: „Гавран и све друге песме”. Задржали смо ћирилично писмо, иако језик на којем Коља Мићевић пише и на којем преводи, пре да је смеса, меланж језикâ (узор му
је био Драгиша Станојевић**). Као и у поменутом, и у овоме издању налазе се две верзије, како сâм Коља пише, симфонијског Гаврана, којем нисмо, како би и сам преводилац пожелео, сломили, усудио бих се да кажем, преломили крила.

Нажалост, због формата и каткад техничких потешкоћа, били смо, тешка срца, приморани на извесна одрицања: изостављени су цртежи Владимира Величковића, као и вињета о фамозном паразитском иницијалу – А – Едгаровог имена, из пера Стефана Малармеа, која је, од првог издања, дакле из 1975. за стари „Глас”, ако се не варам, увек стајала на почетку, као својеврсни прелудиј књизи, коју је обавезно пратио и Кољин превод Малармеове песме Гроб Едгара Поа.

У пустоловину, чак авантуру – реч коју нерадо користим, али чини ми се да је сасвим у Поовом духу – превођења поезије овог злосрећног Американца, Коља Мићевић упустио се у једном од најтегобнијих животних тренутака, у могло би се рећи, поовском тренутку живота, са погледом на Ријечки залив, у сумрак, са јављањем Вечерњаче, док је стрепео за судбину своје кћерке Сабине.

Историја књижевности песнике романтизма (и, наравно, не само романтизма или симболизма, јер довољно је присетити се једног Вијона) означила је као уклете; зар је могућно да не помислимо на уклете преводиоце: да дух уклетог песника трага за својим двојником?! Живот Коље Мићевића, упркос његовој жовијалној ерудицији, био је и те како проткан поовским тренуцима и бременима и сумрацима; преводећи једну Малармеову* песму у књизи „Константе и превиди”, Коља Мићевић пише о мистичном срху: да ни сам није сигуран ко је двојник: песник или преводилац:

„Преводилац, онај у коме свакодневно умире
– неко други.
Преводилац, онај који свакодневно умире
у – неком другом.” (Коља Мићевић, мото књиге „Прим. прев.”)

Воки Ерцег
Крит, Хераклион 2023.